РОБЕРТ СТОЈКЕРС – ПОТАПАЊЕ ЕВРОПЕ (1. Део)
Печатов саговорник – белгијски геополитичар (фламанског порекла) и конзервативни мислилац, близак европској „Новој десници“ Роберт Стојкерс оснивач је покрета Европске синергије (Synergies Européennes), а области његовог посебног интересовања су метаполитика, историја, митологија, традиција и европска култура
Роберт Стојкерс (1956) је, у првом реду, истраживач европске и евроазијске прошлости, веома сложених односа сваке историјске компоненте на евроазијском континенту, чији је циљ да пронађе „конвергенције, а не разлоге за непријатељства“. Историја је, према Стојкерсовом мишљењу, недопустиво редукована на ону западну, а наслеђе низа народа, Скита, Сармата и Словена, занемарено и дубоко потиснуто или избрисано из колективног сећања. Њихово поновно откривање је витално значајно за будућност Европе и света.
Европска унија, у ствари читав европски континент, налази се у дубокој кризи. Стиче се утисак да је то у првом реду последица кризе или недостатка идеја. Савремене политичке идеологије, а најпре либерализам, делују депласирано, застарело, анахроно. Исто то можемо рећи и за друге делове политичког спектра. Да ли и ви делите тај утисак?
Прво што ми пада на ум у вези с вашим питањем је идеја изведена из чланака Милера Ван ден Брука које је писао 20-их година: народ који усвоји и асимилује либерализам умреће за неколико деценија, јер ће изгубити своју органску снагу, своју виталност. Либерализам је пре болест него менталитет (стање ума). Либерализам и модернизам су сродни зато што одбијају да прихвате било шта трајно у „политичком ситију“. У XVII веку имали сте спор између „старих“ и „модерних“ на филозофском и књижевном плану, који се одвијао у неколико аспеката, и од којих се неки ретроспективно могу разматрати као позитивни, али свеједно постоји етимолошка веза између „модернизма“ и француске речи „mode“ (мода), моде (енг. „fashion“) која је увек нешто пролазно и нешто што може бити промењено по вољи. Када све политичке ствари сматрате за моде, успевате да избегнете притисак реалности која се састоји од времена и простора. Све нужности изведене из прихватања граница, које подразумевају време и простор, модернисти сматрају за терет који треба одбацити. Данас и не морате да настојите да их се отарасите, већ их можете потпуно избрисати или их преобразити на такав начин да задобију сасвим нову, вештачку и стога пролазну димензију. То је сама суштина либерализма. Али иако либерализам има своје корене у XVII и XVIII столећу, он никада није био, барем не до битке код Ватерлоа, моћан политички покрет; конзервативни или хришћанско-демократски у првом периоду, као и социјалистички у каснијим деценијама, могли су да ублаже либералистичко одбацивање стварности и трајности. Чак и кад су званичне либералне странке постајале више либерално-конзервативне него либералне у англосаксонском значењу тог појма, биле су осетно квантитативно слабије од друге две политичке струје у Европи, а антиполитички дух, који је стварна основа ове идеологије, могао је да уђе у умове хришћанских демократа (упркос црквеној доктрини) и социјалдемократа (упркос њиховом разводњеном марксизму). Постепено су конзервативне хришћанске демократе и социјалдемократе преузеле већину идеја базичног либерализма.
Француска је била делимично поштеђена тога јер је имала „каудиљистичко“ вођство, које је увео Де Гол 1958, после слома Четврте републике, иначе дубоко либералне. Личност председника може спречити либерале и водеће странке да „фагоцитирају“ политичко тело. Али, као што ћемо видети, то је био само предах. Године 1945. Европа је била разорена ратом. Било је потребно више од деценије да се она опорави, посебно у Немачкој. Када је ишчезао ужас, Европа је опет могла остварити економско благостање. Француска је током 60-их, као стална чланица Савета безбедности, могла да захтева више независности унутар Запада. Дошло је време да САД дају нову и снажнију дозу либералног отрова европским политичким телима.
Commentaires
Enregistrer un commentaire